Džepni pozorišni bonton

 Петар Лукић

ЏЕПНИ ПОЗОРИШНИ БОНТОН

-весели едукативни драмско-луткарски игроказ за њу и њега-

 

ПРВИ ДЕО

 

Маја:   Добар дан, ја сам Маја.

Пера:   Добар дан, ја сам Пера. И ми смо глумци! (пауза)

Маја:   Хајде почни представу!

Пера:   Па ово није представа.

Маја:               Како није представа кад имаш једног глумца мене и једног глумца тебе?

Пера:               Да, али ИПАК није. Знаш ли шта ти треба за једну представу?

Маја:               Чекај, чекај, како није представа кад си на сцени? Немаш појма, јел ти знаш уопште шта је позоришна представа?

Пера:               Прво треба да кажеш шта је позориште  јер се представа игра у (децо где?) у позоришту!

Маја:               Позориште је једна кућа. Једна стара кућа. 3000 година стара кућа. (Пера анимира стару кућу)

Пера:   Ко живи у тој кући?

Маја:               У њој живе глумци, а ви сте наши најдражи гости, наша најдража публика!

Пера:   Ко? Они? Они су наши најдражи гости? Баш они?

Маја:   Па да! Баш они!

Пера:               Чекај, они су мирни! Они су супер! Они су једноставно незаменљиви!

Маја:               Да, у праву си, они су мирни али има и оних којима је увек досадно!

Пера:               Ка’ће крај? Ка’ће крај? Ка’ће крај? Ка’ће крај? Ка’ће крај? …. Има и оних који стално једу!

Маја:               (мљацкање, грицкање, трбух без дна) …. Оних који су немирни!

Пера:               (очи на све стране, не држи га место) …. Оних који се плаше и стално плачу!

Маја:               (уплашени плачљивко) Неећуууууу! Води ме кууууућииииииии!!!! …. Или они којима је све смешно!

Пера:               (не престаје да се смеје) …. Добро, има и оних који превише озбиљно схватају позориште.

Маја:               Ја се зовем Ана Илић, ученица сам 3/2 одељења, до сада сам гледала: Радознало слонче, На белу недељу, Лепотица и звер, Пепељугу, Трчи,трчи Трчуљак, да скратим причу – СВЕ представе и кад порастем постаћу писац и глумица и редитељ!

Пера:               Наравно, постоје и они као ви, који мирно седе и са пажњом посматрају нас глумце. Добро, него ниси ти мени објаснила шта је то позориште?

Маја:   Како нисам, рекла сам ти – кућа, и у њој живе глумци!

Пера:               Да, глумци! Драмски глумац! (говори одломак из Шекспировог “Хамлета”) “ О, бити или не бити – питање је сад: Да ли је људског духа достојније трпети праћке и стреле судбине насилне, или оружје дићи на море мука и отпором их све заувек окончати? Умрети, само уснути – и ништа више…”

Маја:               (прекине га) Е, баш ти је то ништа више! Постоји и комични глумац! (говори одломак из Стеријине “Покондирене тикве”) “Каква је ово свиња? (Чепећи се.) Драги мој, где си ти тај епикет научио да у собу ноблеса уђеш без куцања, без компламента? Ти си може бити тражио просте људе, па си дошао код ноблеса. Та триста те врага однело, нисам ти ја никаква мајсторица... Таки ми се вуци испред очију, немој ми смрадити собу с твојим 'аљинама.”

Заједно:           Распевани глумци!

(иде краћа етида, њих двоје певуше мелодију на слогове)

Пера:               Постоји и глумац за децу! “Поштована публико! Лепи дечији свете! Звонке речи моје нек’ ка вама лете и тек да се ка злу не би залутало, причу вам прича лично Скакутало! Ја већ вековима причуцкам и свируцкам приче о култури клинцима и клинцезама, принчевима и принцезама!” … И незаменљиви луткари!

(иде луткарска етида)

Пера:               Е, сада ћу да одиграм једну представу! (крене да седне и падне)

Маја:               Како си, паметњаковићу, мислио да одиграш представу кад немаш сценографију?

Пера:   Шта немам?

Маја:   СЦЕ-НО-ГРА-ФИ-ЈУ!

Пера:   НЕ-РА-ЗУ-МЕМ!

Маја:               То ти је део позоришног намештаја! Шума, дрвеће, пољана, небо, звезде и Месец ако је ноћ, јарко Сунце ако је дан, поток, река, брдо, иза брда кућа, зидови, кров и на њему димњак, прозор, врата, камин, а поред камина (донесе столицу)… и столица!

Пера:   Ово ти је баш јефтина и глупа сценографија...

Маја:               (узме прекривач и прекрије столицу) Изволите! (дубоки наклон)

Пера:               Краљевски престо! (седне) Ја, Петар Први Лукић, проглашавам те за витеза! (чују се ФАНФАРЕ, Пера се уплаши) Шта ти је ово?!

Маја:               Е, глупане, ово је музика! Чекај, нешто ти фали...Да! (дода му плашт и после круну и мач) Ови додаци, што личе на играчке, у позоришту се зову  реквизита! Изволи! Сада си глумац у костиму са реквизитом!

Пера:   Јааааао, сад сам прави краљ!

(креће музика коју краљ користи:

1.         Драматична, за бој

2.         За бал

3.         Успаванка)

Пера:   (почне да мумла и да отвара уста без текста)

Маја:   Молим?

Пера:   (и даље мумла)

Маја:               Не разумем те! Причај лепо! Јесу ли те учили на глуми да причаш? (удара га да се искашље) Хајде пљуни! Хоћеш кљештима да ти вадим речи? Јааао… Па теби фали текст!

Пера:   Текст?

Маја:               Свака представа има текст. Текст пише писац, а „писац шта на папиру пише глумац на сцени дише“! (дода му папир са текстом)

Пера:               (чита) „Јао, где постадох краљ ове земље. Већ сам претоварио стомак, а сад ће да ми донесу шешир. Ратовао сам јуче од пет поподне, ишао на бал и заспао као права беба. А сад чекам да ми моја краљица донесе кафу за добро јутро...“  (сети се) Е, сад ЈА знам шта ми фали! Фали ми партнер. Партнер је твој колега глумац, он ти је најбољи друг на сцени. Са њим можеш да причаш, да се смејеш, да се свађаш, играш, плешеш и свашта још!

Маја:               Па ја сам твој друг! Ево ја ћу да ти будем партнер! Јел могу? Јел могу? Јел могу?

Пера:               Наравно!  Сад ћу ја тебе да спремим за сцену као ти мене! Да видимо...  (креће сонг)

Сценографија ти треба, то је прва ствар, (донесе јој столицу и прекрије је)

Костим и реквизита дају свему чар. (стави јој плашт, додаје јој круну)

Мало шминке за краљицу моју (даје јој кармин)

и музике праве да иде све по лоју.

Да наша прича има прави смисао

имамо и текст што је писац написао.

Сценограф је на место све поставио тачно,

и мајстор сва светла да не буде мрачно.

У ћошку суфлер спремно текст прати

да памћење глумцу на сцени поврати.

У шминкерници глумци чекају стрпљиво

да постану деда, баба, краљ, миш или дрво!

Гардероберку нашу хвата права трема

кад костим нама за премијеру спрема.

Седи чика завесу спушта

ако је на сцени настала гужва.

Све је супер, страва, тип топ

нек представа почне сада ХОП! (седну на столице,пауза)

 

И шта сад?

Маја:               Не можемо ми све сами. Потребан нам је неко ко ће да нам каже куда да идемо и шта да кажемо. Неко ко ће да нам каже како да идемо и како да говоримо. Има ли овде неки редитељ без ангажмана?!! Јавни конкурс, јавна набавка! Редитељ на кило, на кашичицу, нето,бруто, нек изађе на црту неки редитељ!

 

(долази редитељ који ће уз одговарајућу музику направити представу, то се уједно искоришћава и за намештање сценографије за следећу сцену са седиштима; када се тај општи хаос заврши, глумци седну уморни на столице, оне оживе, глумци устану и представе седишта публици) 

 

ДРУГИ ДЕО

 

Заједно:           ЊЕГОВО ВИСОЧАНСТВО СЕДИШТЕ!

 

(почне сређивање, усисавање… И пребацивање седишта у лик, креће дијалог седишта Свете И Милете, небитно је ко је ко ионако ни они не знају… дијалози и реплике се могу наснимити и одређени примери непоштовања седишта се показују)

 

Пера:   Пст, Милета, еј, колико има сати?

Маја:   За 15 минута почиње представа.

Пера:   Јааааао!

Маја:   Шта је било Свето?

Пера:   Сада ће да нагрну!

Маја:   Ко?

Пера:   Сада ће да дођу!

Маја:   Ко?

Пера:   Сада ће да уђу!

Маја:   КО?!

Пера:   Па они!

Маја:   (лутка погледа) ПУБЛИКА! Јаааао!

Пера:   Шта је било Милета?

Маја:   Сада ће да нагрну!

Пера:   Дааа.

Маја:   Сада ће да дођу!

Пера:   Дааааа!

Маја:   Сада ће да уђу!

Пера:   ДАА!!!

Заједно:           Јаааааааоооооо! (паника)

Пера:               Светоо! Чекај, јел сам ја Света.. Не, Милета сам вероватно…Света је мој брат…Чекај…Светооо! Диши, диши, полако, смири се, смири се, удахни, издахни!

Маја:               Дишем, дишем, полако, смирио сам се, ок, смирио сам се.. Милета, ја сам Света вероватно, јел да? Милета, неће ваљда да буду као они од јуче?

Пера:               Јааао, не знам седиште, нисам паметан! (или мозга немам)

Маја:   Јаааао!

Пера:   Шта ти је?

Маја:   Сетио сам се нечега!

Пера:   Чега?

Маја:               12 и 25, предиван суботњи дан, ја сам срећно попуњено седиште у позоришту, и баш се у том моменту одигравала сцена где Пепељуги испадне ципелица, знаш оно кад откуца поноћ, кад онај…

Пера:   Ко?

Маја:   ОНААААЈ!

Пера:   Знам, ОНАААЈ!

Маја:               Поче да скаче, да ме гребе, да плаче, да ме чупа, да ме лупа, да ме цепа, ма једна страхота, нимало лепа!

Пера:   Јао, мени је мука! (искашљава кесе и свашта)

Маја:               Црни Свето, овај, Милето, шта си то јео?! Па дечко не иде заједно слатко и слано, погле', чипс па чоколада, па не иде. И није ти било мало па си узео и грисине и смоки и марамице! Е, ти си стварно сваштојед! Јао, види, ово волим! (узме нешто,овај га удари)

Пера:   Пусти то! Ти мислиш да ја ово једем зато што волим?!

Маја:   Него?

Пера:   ‘Што морааам!

Маја:   А што мораш Свето?

Пера:   Јааооо, кад мени дође ОНАА…

Маја:   Ко?

Пера:   ОНААА!

Маја:   Знам, ОНААА!

Пера:               Поподневни термин, таман је дремнула и дошла да гледа своју омиљену представу из свог омиљеног седишта – мене, и наравно одмах после дремке…

Маја:   Хахаха, она огладни!

Пера:   Јесте, она огладни.

Маја:   И огладни баш за време представе?

Пера – Рефлектор (офф):       Знам, ја сам све видео. Све сам то видео својим рођеним сијалицама. Пст, горе, то сам ја, Инспектор Рефлектор. Субјекат Дека и субјекат Онаа. Субјекат Дека, вади из кесе гомилу мрвљивих сланих штапића. Субјекат Онаа ужива у мрвљивим сланим штапићима. Затим субјекат Дека вади објекат за који се основано сумња да је освежавајући напитак илити сок, скраћено – Слатки Освежавајући Клокот. (онаа пије кло-кло-кло) Али нажалост објекат пада ван домета мојих светлосних очију. Што значи на под! СРАМОТА! (угаси се)

Пера:   Све те наше приче једна на другу личе…

(Завршава се дијалог столица, враћају се Маја и Пера)

 

Маја:   Е, мој Свето, ни теби није лако…

Пера:   Јеси ли видела?

Маја:   Видела.

Пера:   Јеси ли чула?

Маја:   Чула.

Пера:   Па шта ти је то у џепу?

Маја:   Па… (извади чоколадицу,нешто)

Пера:   Баци то. (она баци)

Маја:   А ти? Шта ти је то?

Пера:   Слатки Освежавајући Клокот.

Маја:   Баци објекат. (он баци и устану да се извину седиштима)

Пера:               Извините пријатељу Свето и ти Милето и сви остали пријатељи седишта, нећемо никад више!

Маја:   Никад више!

(Пера се попне на столицу у жару извињавања)

Маја:               Неееее! (Пера је збуњен) Па јел се сећаш шта смо рекли? (гонг за почетак бокс меча) Ииииии ево нас на још једном узбудњивом мечу ПОЗОРИШНИ БОНТОН против Переее! У левом углу је Позоришни Бонтон, а у десном Пера! Да се подсетимо правила! ( следи “припремање”, као провера рукавица, очију и сл.; после набрајања иде ударац и на последњем падне нокаут) Рекли смо да нема скакања, нема гребања, нема плакања, нема чупања, нема лупања, нема цепања, нема грицкања, нема мљацкања, нема слатког клокота, а посебно нема бацања отпадака! (нокаут, Маја “провери” шта је било) Иииии као сваки пут, позоришни бонтон је убедљиво победио једним културним нокаутом!

Пера:               (сабере се мало) Јао децо, ал ме је овај позоришни бонтон онеосвестио.

(устане и наставља причу)

Пера:               Е сад… постоје неке ствари које се не тичу његовог височанства седишта.

Маја:               Рекли смо да је позориште једна кућа у којој живе глумци.

Седишта:        А ми?

Маја:               Добро, добро…Ту не живе само глумци. И Света и Милета.

Рефлектор:      А ја?

Маја:   И Инспектор Рефлектор. Ту живи и једна Тета Улазница.

Пера:   Не Тета Улазница него тета која продаје улазнице.

Маја:               Па то сам и мислила. (ставља качкет,шешир, шта год са натписом “тета улазница” и “билетарница” и постаје та Тета) Добар дан!

Пера:               (како Тета стави качкет, Пера у журби долази до билетарнице) Добар дан!

Маја:   Добар дан! Куда?

Пера:   У позориште. На представу.

Маја:   Па јел ти видиш да је представа већ почела?

Пера:   Како почела кад ја нисам стигао?

Маја:               Мали, дођи ‘вамо, све представе почињу у тачно одређено време. Ова представа је почела у _____сати, а сада је ______.

Пера:   ____? (каже колико је сати сада)

Маја:   Дакле?

Пера:   Касним 20 минута.

Маја:   Да, касниш читавих 20 минута. Скоро пола представе.

Пера:   Па јел могу да почну испочетка?

Маја:               Види ти њега! Кад ти оде воз, јел се враћа по тебе? Овај воз је отишао! (дуне у пиштаљку или звук пиштаљке) Полазак! Када се путује возом, било да се зове Представа, Опера или Балет, који креће са станице Позориште, битно је да се зна ред вожње, тј. када воз креће, када воз стиже, колико дуго траје вожња, колико кошта карта за воз, колико вагона има, колико брзо иде, где воз иде, које је боје воз, ма не, то није битно, која му је крајња дестинација, да ли је брзи воз или парна локомотива… (деци) У ствари, битно је да се зна како се зове представа, кад почиње, колико траје, колико кошта улазница, има ли места, о чему се ради у представи, да ли је луткарска или драмска, са глумцима на сцени. (врати се до Пере и седне до њега)

Пера:   (тужан) Па добро Тето, када сутра почиње представа?

Маја:               Ево изволи програм. Ту можеш да видиш ред вожње, када воз…извини, да видиш када представа почиње.

Пера:               Добро… ништа… онда идем ја…па ћу да дођем сутра на време…а штета, баш сам се лепо обукао…очистио сам и ципеле, мама ми је испеглала кошуљу…ставио сам мало татиног парфема и наместио фризуру…ал добро… (тужна музика)

Маја:               Еј мали, дођи ‘вамо. Пошто си ми много сладак тако зализан и чист и пошто си се потрудио, Тета Улазница ће тебе да уведе на представу, али само тихо и … (покаже на џепове)

Пера:               Знам Тето, знам. Нема мљацкања и грицкања, а ни слатког освежавајужег клокота.

Маја:               (ухвати га за образе) Их, мали, како си паметан! Дођи ‘вамо!

(Тета пали батеријску лампицу, заједно улазе у „салу“ да пронађу место, шуњање, Пинк Пантер музика.)

Маја:               Тихо! Касниш 23 минута и потруди се да ником не сметаш! Као бубица да будеш тих! Јеси разумео? Шта ти пише на улазници?

Пера:   (мало гласније) Ред…

Маја:   ШШШ!

Пера:   (сад тише) Ред 7, место 9.

Маја:               То је баш у средини…ништа, ево сместићу те негде с’ краја, ево на Свету.

Седиште (офф):          Ја сам Милета.

Маја:   О, извини, на Милету.

Пера:   Хвала Тета Улазнице! Следећи пут ћу доћи на време.

(оде Тета, долази девојчица којој је видно досадно, седа поред њега)

Маја:               Касниш, касниш…Ма нема ни везе…ионако је досадно…е, сад ће Слонче да оде на ону глупу реку и да се свађа са Крокодилом и…

Пера:               Ћути! Јесам закаснио али хоћу барем да погледам представу до краја на миру.

(Света и Милета добацују у офф-у - “Пст!” , ”Тишина!” и сл.)

(њој је очигледно досадно, узима мобилни телефон, светло засмета дечаку)

Пера:   Јел можеш да угасиш то? Смета!

Маја:               Не могу! Ако не нахраним куцу у тачно одређено време, она ће умрети од глади! Ти вероватно немаш љубимца па не знаш!

Пера:               Не лупај, то је игрица, није живо биће стварно! Можеш то да урадиш и после представе.

Маја:               Много си ми ти паметан! (пауза, гаси игрицу, још јој је досадније, креће дописивање, смеје се)

Пера:   Јао, сад се још и дописујеш са неким!

Маја:               Не, него четујем, лајкујем и шерујем на Фејсу! Умукни! Сметаш ми! (почиње да фотографише представу)

Пера:   Шта радиш то?!

Маја:   Како шта радим? Па сликам за Фејс!

Пера:   Па то се не сме на представи!

Маја:               (уради селфи са њим) Е, сад сликам смора који ме смара више од представе. А где то пише да не смем да користим фон?

Пера:   Па пише, то се зове бонтон, позоришни бонтон.

Маја:   Шта?

Пера:   Бонтон – лепо понашање. Јеси ли чула можда за то?

Маја:               Ја сам само чула за бонбон. (као да ју је подсетио, вади бомбону, шушка и баца омот на под, затим почне да се мигољи јер јој се иде у тоалет, не зна да изађе, градацијски прави све већи хаос, пали се рефлектор)

Пера – Рефлектор (офф):           Субјекат Она?

Маја:   Да? (збуњено,мало уплашено)

Пера:   Узраст?

Маја:   6 година, 6 месеци и 6 дана.

Пера:               Јао, значи ти си прави мали позоришни ђаволак. Мобилни телефон?

Маја:   Најновији. (поносно)

Пера:   Играш игрице?

Маја:   Јесте, играм Лајавка!

Пера:   Дописујеш се?

Маја:   Са најбољом другарицом.

Пера:   Фотографишеш – друге? Себе? Представу?

Маја:   Да, да, да.

Пера:               Једеш бомбоне, непотребно шушкаш, сметас и бацаш на под објекат омот илити Около Мотани Омалени Тапет?

Маја:               Случајно! (као крене да узме омот са пода, крене блицање рефлектора уз повике “Неваљалац”, “Некултурни гледалац”, “Некултура” и сл., долази Пера као Судија)

Пера:               Џепни позоришни судија – ја, те  осуђује по члану 1, 3, 4, 7, 8, 11, 18, 20 и 21 за (наброји све као “бла,бла,бла” И на крају каже)…и једење бомбона! По свим тим оптужбама – крива си! Напусти позориште!

(судија је изведе, чују се повици “Крива си!”, “Напусти позориште!” и сл., креће сонг)

(Некултурни гледалац!) Неваљалац! Кривац! Кривац си ти!

Ако место представе гледају у ТЕБЕ сви!

Некултура је заразна болест тешка

Ако се не васпиташ, то ће бити грешка!

Постоји једна књижица, мала као тане,

ту велика мудрост у малом џепу стане.

Било да пада снег или јак ветар дува,

То платнено чудо наше благо чува.

Чуваће џеп и бонтон што смо данас учили

Кад затреба да нас подсети шта смо то научили.

Седиште – то је твоје престо,

као прави краљ заузми своје место.

У позориште дођи без хране и ђубрета

Поручују ти седишта – Света и Милета.

На свом телефону тон искључи скроз

И на време дођи да не оде воз!

Да не би ометали позоришну машину

Глумци вас моле за фину тишину.

(Они се труде,они вас воле

Глумци вас за фину тишину моле.)

Свако има права на позоришне чари,

Зато поштуј друге и представу не квари.

Маја:               Ееее…Видели сте другари, позориште је једна стара кућа у којој важе многа али заиста једноставна правила.

Пера:   Понашајте се као да сте код најбољег друга пошли

и у нашој кући бићете увек добродошли.

Маја:   Представе којима се ваше очи и душа диве

и после позоришта дуго ће у вама да живе.

Пера:   Питајте ваше баке, маме, тате, учитељице, тете,

какво је позориште било кад су они били дете.

Маја:   Надамо се да сте нешто научили

и да вас нисмо много намучили.

Пера:   И не заборави кад својој кући дођеш

све са мамом и татом ово поново прођеш,

Маја:   па кад поново на време у позориште пођеш:

Бонтон у џеп!

Пера:   Набаци осмех леп!

Маја:   Срце отвори,

Заједно:           Позориште те воли!

(благи наклон)

Пера:               Аплаузом награђујеш много добру глуму, много добру представу и кад ти је било много, много, много лепо! Маестро, музика!

(креће музика за крај – Бликс и уз то се деле Бонтончићи)

Крај